GOJAZNOST

Gojaznost (lat. obesitas) je hronična bolest (bolesno stanje), koja se ispoljava prekomernim nakupljanjem masti u organizmu i povećanjem telesne težine. Svako povećanje telesne težine za 10% i više od idealne označava se kao gojaznost.

Epidemija ovog oboljenja je širom sveta u stalnom porastu, te se gojaznost svrstava među vodeće bolesti savremene civilizacije. Ona dovodi do brojnih i teških komplikacija na mnogim organima i organskim sistemima, delujući istovremeno na dva polja. Osim što spada u glavne faktore rizika za nastanak široke lepeze kardiovaskularnih oboljenja, ona deluje i indirektno (agravirajućim efektom) uzrokujući druge bolesti. Na taj način, gojaznost pored očiglednih estetskih, može da stvori i ozbiljne zdravstvene probleme i da tako utiče na kvalitet života.

Gojaznost se podjednako često javlja u svakom životnom dobu. U dečjem uzrastu ona je podjednako česta kod dečaka i devojčica, a posle puberteta je češća u žena nego u muškaraca.
Čovek sa najvećom zabeleženom težinom je bio Englez Viljem Kenmbel koji je umro u 22. godini života (1978. godine) i imao je 340 kilograma.

Etiologija
Danas se smatra da gojaznost nastaje kao posledica dejstva više različitih faktora (naslednih osobina, psiholoških, kulturoloških, socijalnih, metaboličkih, fizioloških i patofizioloških) tj. da je gojaznost multikauzalno oboljenje koje najčešće nastaje kao posledica interakcije genotipa (naslednih genetskih odlika individue) i faktora spoljne sredine.

Nasledni faktori
Rezultati finsko-britanskog istraživanja, objavljeni u američkom časopisu 'Sajens', pokazali su da na 16-tom ljudskom hromozomu postoji gen (nazvan FTO) koji utiče na gojaznost. Istraživanje sprovedeno na više od 40.000 ljudi pokazalo je da su osobe nosioci dva gena FTO izložene 70% većoj opasnosti od pojave gojaznosti od osoba bez tog gena.

Faktori sredine
Druga polovina, koja deluje kao okidač su spoljni faktori (nepravilno i neadekvatno konzumiranje hrane). Kada se u organizam duže vreme unosi veća količina energetski hranljivih materija nego što može da se potroši, dolazi do posledičnog taloženja masti i povećanja telesne težine. Jasno je, dakle, da do gojaznosti neće doći ako postoji ravnoteža između unosa hrane i energetske potrošnje.

Psihogeni faktori
Oko 30% gojaznih osoba ima faze prejedanja (eng. bingle eating disorder). Hrana često služi kao sredstvo za prevazilaženje loših emocija (frustracija, dosade, nesigurnosti, ljutnje, tuge) ili kao uteha za razne probleme. Osim toga, gojazne osobe se često osećaju nepoželjno i diskriminisano u današnjem društvu koje manekenski tip građe ističe kao ideal lepote. Usled toga one često ulaze u "začarani krug", unoseći još više hrane kako bi se kratkoročno osećale bolje.

Fiziološki faktori
Sa godinama se polako smanjuje nivo bazalnog metabolizma, a povećavaju se katabolički procesi za koje nije potrebna dodatna energija. Sa starenjem se smanjuje i sposobnost i želja za fizičkom aktivnošću, što dodatno otežava stvari. Mišićna aktivnost je najvažniji način kojim se energija oslobađa iz organizma. Oko jedna trećine dnevno utrošene energije se potroši mišićnim radom, a kod fizičkih radnika i polovina ili tri četvrtine. Zbog toga se često kaže, da gojaznost nastaje kao posledica previsokog odnosa unosa hrane prema fizičkoj aktivnosti.

Patofiziološki faktori
Poremećaji lučenja nekih endokrinih žlezda (hipofiza, štitasta i polne žlezde) mogu, mada retko, da budu uzrok gojaznosti. Takođe, lezija centara za regulaciju unosa hrane u mozgu ili njihov poremećaj (malignitet) može usloviti povećanje telesne težine, a sličan efekat imaju i razne genetske abnormalnosti u hemizmu masnih zaliha.

Patogeneza
Suvišno unošenje energetskih materija, prvenstveno ugljenih hidrata i lipida, ispoljava se uvek nagomilavanjem masti u organizmu. Za svakih 9,3 kalorija viška energije deponuje se 1 gram masti.
Višak unetih ugljenih hidrata pretvara se u trigliceride, koji se transportuju do tkiva i u njima deponuju. Glavni organ u kome se obavlja ova transformacija je jetra. Deponovanje masti u masne depoe obavlja se u obliku hilomikrona i lipoproteina vrlo male gustine. Molekul triglicerida je suviše velik da bi ušao u ćeliju. Krvlju dospeli trigliceridi se prvo hidrolizuju pod dejstvom enzima lipaze u kapilarima i pri tome nastaju masne kiseline. Da bi se one deponovale potreban je glicerol u ćeliji, a on potiče od razgrađenih ugljenih hidrata. Prema tome, deponovanje masti u ćelijama masnog tkiva je uslovljeno metabolizmom šećera.
Prekomerni unos energije dešava se samo za vreme razvojne faze gojaznosti. Jednom kada osoba postane gojazna, jedini uslov da to i ostane jeste da unos energije bude identičan potrošnji (statična faza).
Ostali patogenetski mehanizmi kod gojaznih osoba su manje izraženi. Eventualno, može da postoji povećana koncetracija slobodnih masnih kiselina i triglicerida u krvi, ili blago povećan nivo bazalnog metabolizma itd.

Patofiziološki poremećaji
Ova bolest se ispoljava promenama u telesnoj građi, biohemijskim poremećajima i raznim simptomima i znacima (povećanje telesne težine, promene u unutrašnjim organima, na lokomotornom aparatu, pojave šećerne bolesti, promene na kardiovaskularnom i respiratornom sistemu i psihički poremećaji).
Telesna građa gojaznih osoba se značajno i karakteristično menja. Masno tkivo u organizmu zdravih osoba nalazi se u određenoj količini i služi kao potporno tkivo i energetska rezerva. Ono se nalazi u međućelijskom prostoru, među vlaknima skeletnih mišića. Kod gojaznih osoba raspored masti je nešto drugačiji. Kod muškaraca se masno tkivo nagomilava u grudnom košu, gornjem delu trbuha, na vratu i licu. Pri gojenju žena ono se pretežno nagomilava u trbuhu, glutealnim predelima i ektremitetima. Povećanje količine masnog tkiva u organizmu gojaznih osoba se ispoljava povećanjem broja i veličine masnih ćelija (adipocita).
U krvnoj plazmi gojaznih osoba povećana je koncentracija slobodnih masnih kiselina, holesterola i triglicerida, dok se koncentracije belančevina, glikoze i elektrolita ne menjaju.

U toku gojenja dešava se i masna infiltracija u neke unutrašnje organe (jetru, pankreas i srce), a može se javiti i dijafragmalna i ventralna hernija (bruh).
Uvećanje telesne težine ostavlja traga i na lokomotornom aparatu. Degenerativne promene se dešavaju na zglobovima kolena, kičmenog stuba, karlice i stopala, što rezultuje tegobama (bolovima) pri kretanju. Takođe se dešavaju i promene na koži.

Verovatno najozbiljnije posledice gojaznost ostavlja na kardiovaskularni sistem. Povećanje volumena cirkulišuće krvi zahteva pojačan rad srca. To se uglavnom ostvaruje povećanjem srčane frekfence ili povećanjem udarne zapremine srca. Kao posledica toga javlja se hipertenzija (povišen krvni pritisak), a neretko i hipertrofija leve komore. Svi ovi činioci uslovljavaju javljanje zastojne srčane insuficijencije u gojaznih osoba. Osim toga, dešavaju se i promene na krvnim sudovima (ateroskleroza) što direktno ili indirektno može izazvati moždani ili srčani udar. Takođe se mogu javiti i varikoziteti (proširene vene) na potkolenicama.
Nagomilavanje masnog tkiva u trbuhu smanjuje pokretljivost dijafragme i grudnog koša i izaziva otežano disanje kod gojaznih osoba. Zbog toga su one podložnije infekcijama respiratornog sistema.
Jedna od komplikacija gojaznosti jeste i pojava šećerne bolesti. Dugogodišnje povećano unošenje ugljenih hidrata iscrpljuje beta-ćelije pankreasa i one počinju da stvaraju nedovoljne količine insulina. To se manifestuje povećanjem koncentracije glikoze u krvi i razvojem dijabetesa.

Povezanost između gojaznosti i malignih neoplazmi predmet je brojnih istraživanja i danas postoje pouzdani dokazi o povećanoj učestalosti određenih lokalizacija malignoma u gojaznih osoba. Studija Američkog kancerološkog društva, koje se odnosi na 750.000 osoba praćenih 12 godina, utvrila je da relativni rizik oboljevanja od neoplazmi iznosi 1,33 kod muškaraca i 1,55 kod žena u kojih postoji višak telesne mase iznad idealne veći od 40%.
Gojazne osobe su često izložene podsmehu okoline. Usled toga se kod njih često javlja psihička napetost, slabljenje volje za rad, izbegavanje druženja, depresija i sl.

Komplikacije bolesti
Metaboličko-hormonalne komplikacije (šećerna bolest tip 2, insulinska rezistencija, dislipoproteinemija, hipertenzija).

Tipovi gojaznosti
Podela gojaznosti se može izvršiti na osnovu više kriterijuma.
Prema rasporedu masnog tkiva, dva osnovna tipa gojaznosti su: ginoidni ili ženski (oblik kruške) i androidni ili muški (oblik jabuke). Kod ginoidnog tipa gojaznosti višak masnog tkiva se nagomilava potkožno u donjim delovima tela, oko karlice i na butinama. Kod ovih osoba je uočena veća sklonost ka pojavi mehaničkih komplikacija u vidu otežanog kretanja, insuficijencije periferne venske cirkulacije i respiratorne insuficijencije. Ovaj tip gojaznosti može biti prisutan kod oba pola. Kod androidnog tipa (centralni ili visceralni tip) masno tkivo se nagomilava u predelu ramena, grudnog koša i abdomena. Ovaj tip gojaznosti nosi povećan rizik kardiovaskularnih i metaboličkih komplikacija, kao i nekih oblika karcinoma.
U odnosu na histološke karakteristike masnog tkiva postoji podela na: hiperplastičnu i hipertrofičnu gojaznost. U prvom slučaju se povećava broj adipocita (što je karakteristično za mlađe životno doba), a u drugom slučaju njihov volumen.

Gojaznost se može podeliti i prema životnoj dobi nastanka, prema etiopatogenetskim mehanizmima itd.

Procena telesne težine i merenje gojaznosti
Postoji više načina za izračunavanje optimalne telesne težine i procenu gojaznosti. Preporuka Svetske zdravstvene organizacije je da se procena stepena uhranjenosti izračunava primenom indeksa telesne težine – BMI (eng. body mass index). To je matematička formula koja korelira sa telesnim mastima kod odraslih osoba i predstavlja odnos telesne mase izražene u kilogramima i kvadrata telesne visine izražene u metrima.
Obim struka je dobar pokazatelj distribucije masnog tkiva
Merenje obima struka je još jedan način da se proceni distribucija masnog tkiva, pogotovo intraabdominalnih masti. Obim veći od 80 cm kod žena i 94 cm kod muškaraca nosi povećan rizik, a preko 88 cm kod žena i 102 cm kod muškaraca visok rizik za nastajanje raznih oboljenja. Visok odnos abdominalnog masnog tkiva udružen je sa hipertenzijom, smanjenom tolerancijom na glukozu, hiperinsulinemijom i dislipidemijom. Ovi simptomi se označavaju kao sindrom iks.

Postoji uzajamna veza između specifične težine tela i debljine kožnog nabora, tako da se na osnovu specifične težine tela može izračunati procenat masti u telu. Zbog toga, merenjem debljine kožnog nabora i potkožnog masnog tkiva, može se dobiti uvid o procentu masti u telu. Za merenje debljine potkožnog masnog tkiva koristi se kaliper. Za rutinsko merenje se preporučuju sledeća četiri mesta: iznad bicepsa, tricepsa, supskapularno i suprailijakalno sa desne strane. Vrednost zbira se unosi u tablice i čita procenat masti u telu.
Nekada se koristila i formula po Demoleu, ali se ona smatra zastarelom i nepreciznom.

Istorijat
Gojaznost je najstariji i još uvek najčešći metabolički poremećaj kod čoveka. O tome svedoče razne skulpture drevnih civilizacija, grčke kariatide, egipatske sfinge kao i mnoge umetničke slike.
Sve do posljednjih decenija 20. veka gojaznost se prvenstveno smatrala estetskim problemom, a u nekim kulturama je čak predstavljala ideal lepote. Ovo se obično objašnjavalo time što je gojaznost predstavljala znak pripadnosti društvenoj eliti.

Epidemiološki status
Prema istraživanjima koje je objavio Institut za zaštitu zdravlja Srbije iz 2000. godine više od polovine odraslog stanovništva Srbije (54%) ima problem prekomerne uhranjenopsti (predgojaznost i gojaznost), pri čemu je 36,7 % odraslih predgojazno, dok je 17,3% gojazno. Najveću ukupnu prevalenciju ima Vojvodina (58,5%). Prosečna vrednost BMI u populaciji odraslog stanovništva Srbije je 26 kg/m2. U ruralnim predelima je nešto viši prosečan BMI od 26,3 kg/m2 u odnosu na urbane gde je 25,8 kg/m2.
Broj gojazne dece i adolescenata je u poslednje dve decenije udvostručen u SAD. Najnovija istraživanja govore o učestalosti gojaznosti od 15,3% (u uzrastu 6-11 godina) i 15,5% (u uzrastu 12-19 godina).

Lečenje
Pravilna i zdrava ishrana je osnova lečenja i prevencije gojaznosti
Lečenje ove bolesti podrazumeva unos energije ispod nivoa njene potrošnje. Drugim rečima, to znači delimično gladovanje. Za ovu svrhu dizajniran je veliki broj dijeta, koje su se pokazale manje ili više uspešnim. Osim toga postoje i različiti lekovi i preparati, koji su usmereni na ubrzanje metabolizma, snižavanje stepena gladi, topljenje masti i sl. Upotreba lekova nosi sa sobom i rizik zbog štetnog delovanja na različite organe, a postoje i slučajevi kada se osoba adaptira na lek. Redovna fizička aktivnost je neizostavni deo uspešnog lečenja gojaznosti i danas se preporučuje i kao sastavni deo zdravog stila života.

Prevencija
U pokušaju da se spreči gojaznost potrebno je da se dotaknu obe strane balansa, energetski unos i energetska potrošnja. Povećan unos žitarica, voća i povrća, smanjen unos visoko kalorične hrane, redovna fizička aktivnost ili kombinacija ove dve navike su modusi za prevenciju gojaznosti.
Prevencija podrazumeva i prepoznavanje genetskih, faktora sredine ili kombinacije faktora rizika za nastanak gojaznosti, edukaciju porodice da prepozna važnost fizičke aktivnosti i pravilne ishrane, redovnu kontrolu itd.

Indeks telesne mase
Indeks telesne mase (engleski Body mass index, - BMI) je visinsko-težinski pokazatelj uhranjenosti pojedinca i validan je za sve osobe starije od 20 godina. Računa se tako što se telesna masa osobe u kilogramima podeli sa kvadratom visine u metrima:
BMI prikazuje odnos težine i visine tela, međutim ne uzima u obzir telesnu građu, pa je njegova upotreba ograničena. On ne može ilustrovati procenat masnog tkiva u odnosu na mišićnu ili koštanu masu – što su osnovni kriterijumi za procenu uhranjenosti. Pojedinci sa velikom telesnom masom i visokim BMI indeksom ne mogu se automatski kategorizovati kao gojazni. Na primer, kod bodibildera i krupno građenih ljudi, udeo mišićne i koštane mase u odnosu na visinu je velik, ali to ne znači da su oni debeli.
Ipak, BMI se koristi kao dobra medicinska i statistička mera uhranjenosti.
Ovakav način poređenja težine i visine, kao antropometrijskih varijabli, razradio je belgijski naučnik Adolphe Quetelet za potrebe istraživanja „socijalne fizike“ sredinom 19. veka – zbog čega se BMI često naziva i Quetelet-ov indeks.

Statistička upotreba
Ovaj indeks je prvenstveno statističko oruđe, namenjeno proučavanju društvenog zdravlja, koje omogućava istraživanje i poređenje medicinskih podataka u kojima su zabeleženi visina i težina subjekta – kako bi se procenio rizik po zdravlje u odnosu na uhranjenost stanovništva.
Treba naglasiti da se BMI koristi samo za procenu debljine – iako postoje i mnogo sofisticiranije i tačnije metode za određivanje indeksa gojaznosti. Kako se visina i težina rutinski beleže u svim kulturama i za vreme različitih medicinskih pregleda, BMI je postao popularno oruđe zdravstvenih statističara – koje omogućava jasnu matematičku korelaciju između težine (uhranjenosti) i učestalosti pojavljivanja određenih bolesti, na najširem mogućem uzorku populacije.

BMI u praksi
BMI se koristi za definiciju medicinskog standarda gojaznosti u mnogim zemljama, još od sredine 1980-tih godina, a ovaj način procene se koristi i u statistikama Svetske zdravstvene organizacije.
Krajem 1990-tih godina, BMI je postao popularan među širom publikom, kroz različite programe društvenog zdravlja, koje su uglavnom sponzorisale vlade zapadnih zemalja – kao podsticaj širenju svesti o zdravom načinu [[život]a, zdravoj ishrani i fitnesu.
BMI kao statistička mera je koristan, jer omogućava procenu promena u društvu kroz određeno vreme. Ovaj jednostavan i lako izračunljiv pokazatelj se može koristiti za procenu uticaja privrede ili politike na prehranu stanovništva.
Klinička upotreba
Usprkos ograničenjima BMI indeksa u kliničkoj praksi, on se koristi u mnogim javnim zdravstvenim kampanjama kao približno merilo idealne težine - jer ga je lako izračunati kod kuće, uz upotrebu sveprisutnih merila: vage i metra.
Za dijagnostifikovanje gojaznosti postoje puno bolje metode i tačnije sprave, koje su dostupne zdravstvenim radnicima. Na primer, „skinfold“ test, kod koga se precizno meri debljina potkožnih naslaga sala će dati preciznije i medicinski korisnije rezultate. A za stvarno precizno određivanje gojaznosti, neophodni su i „skinfold“ test i merenje bioelektričnog otpora.
BMI klasifikacija
Uhranjenost čoveka se može rangirati indeksom od 15 (blizu izgladnelosti), pa sve do 40 i više (morbidna gojaznost). Ova statistička krivulja se često opisuje prihvatljivijim kategorijama, radi lakšeg razumevanja: (teška) pothranjenost, idealna težina, preterana težina, blaga gojaznost, teška gojaznost. Tačne vrednosti i kategorizacija variraju, no uobičajeno se procenjuje da BMI indeks manji od 18,5 označava mršavost i može ukazivati na neuhranjenost, poremećaj prehrane ili druge zdravstvene probleme – dok BMI veći od 25 indicira preteranu težinu, a iznad 30 gojaznost. Ovaj raspon kategorija odgovara odraslim osobama iznad 20 godina života. Za mlađe od 20 godina primenuje se nešto drugačija kategorizacija, s obzirom da deca imaju drugačije proporcije i drugačije odnose visine i težine.